Ilegalni Poslastičari

Illegal Confectioners are a multidisciplinary group founded in 2005. as a logical reaction to the state of affairs on the Serbian artistic and cultural
scene. After the exhausting wars, total national decay and "the final triumph of democracy", Serbia was caught in some kind of a two-minded system, between two extremely confronted sides that actually took possession of almost every media, regardless of the fact that even united they are supported by less than 10% of Serbia's population.

The Confectioners, although they began expressing themselves through theatre and street performances, became famous for launching unbelievable false news that upset Serbia, region and the entire world by using that unstable media situation. They depended on a free space – The Internet by taking the unprepared media by surprise and playing on the account of "the sanctity of liberal thinking" – B92 media house, which along with many awards received in the world, also won "Free Your Mind" MTV award (in 1999). By playing on the card of credibility this house has in the world, while becoming one of the darkest informative houses in Serbia, Illegal Confectioners balanced on the seesaw of two militantly disposed Serbias (the "left" and the "right" one). They didn't pity one or the other which brought a considerable amount of confusion into the black-white coloured media world wide. Of course, neither black nor white picture of Serbia ever matched the truth, as always, and it turned out that truth is the thing media cares the least about.

Thanks to imaginativeness and good feeling for the right moment, this group today acts in all the available ways, trying to break taboos, bring in optimism and laughter, pacify the alienated sides (especially among the peoples of the Balkans), amortize hatred, win the fight for freedom of thought and movement, equality in every way and bring enough chaos into culture and art in order to weaken at least a little bit the notable clans that consider these two things, beautiful by definition, their own possession and use them as bastions of power. In those pursuits they work together with many groups of like-minded people in Serbia and entire ex SFRJ.
Today Illegal Confectioners own their own publishing house named Kornet and its subsidiary Štapić, which published around fifteen books (novels, collections of stories, poems and scientific publications) and music editions.
The Confectioners still successfully perform on many art festivals worldwide and they are in permanent conflict with power centers.

Dugo planirani odlazak u Sangajski muzej danas smo napokon realizovali. Pet hiljada godina duga kineska kultura na jednom mestu, u impozantnom muzeju, jednom od onih za koji vam kazu "Treba vam citav dan". Jovana, Tobic i Buci odlaze oko 13 i srecu Maju, a Bojana i Pavle zaglavljeni u nehumanom sangajskom saobracaju tih 6,2 kilometara prelaze za 38 minuta (sve lepo pise na taksimetru) i stizu tek oko tri popodne. Ispostavlja se da je dva sata zapravo sasvim dovoljno za obilazak ovog takvog muzeja ako niste strastveni numizmaticar, ljubitelj vaza iz dinastija Cing, Ming i Tang ili, generalno, veliki zaljubljenik u istoriju Kine. U muzej mozete uneti sve osim flasice s vodom. Jedna Kineskinja burno reaguje svadjajuci se s obezbedjenjem na uliazu. I uopste, ovdasnje stanovnistvo ne cvika mnogo od ljudi u uniformi, kao sto je to recimo slucaj u delimicno od uniforme jos uvek preplasenoj Srbiji.
Evo i jedna uzgredna napomena o stereotipima. Kod nas, ali i svuda u svetu, vlada uvrezeno misljenje da su Kinezi prljavi. Holivudski filmovi prepuni su aluzija na taj stereotip. Pretpostavljamo da je do njega doslo zahvaljajujuci kineskoj emigraciji koja potice iz jako siromasnih i zaostalih krajeva jugozapadne Kine. Uostalom, tako je lakse shvatiti otkud stereotipi o nama medju narodima zapadne Evrope kad posmatraju nase gastose i to kako se ponasaju po njihovim zemljama. Iako se stereotipi veoma tesko ruse, pokusacemo da damo mali doprinos tome onima koji budu citali ovaj tekst - Sangaj je u odnosu na Beograd kao apoteka u odnosu na svinjac. I nije to samo zato sto gradska cistoca besprekorno funkcionise nego zato sto necete videti Kineza koji ce biti toliko glup da baci papiric na ulicu. Trotoari su besprekorno cisti i tek posle naporne pretrage mozete naci ponegde bacen pikavac. Podrazumeva se, svi, apsolutno svi trotoari su poplacani, ukljucujuci i najudaljeniju periferiju u kojoj smo bili. Razume se, nije to kao u Beogradu od nulte godine, 5. oktobra, kad se pocelo s poplocavanjem, i kad su gradske vlasti sklopile ugovor s nekom firmom tako da su svi plocnici u opstinama Stari Grad i Vracar u istoj, crvenoj boji (a pritom neke od kljucnih gradskih ulica jos nisu poplocane, dok se za van kruga dvojke ocigledno ni ne planira poplocavanje). Ovde je svaka ulica drugacija i sasvim je dovoljno gledati u sarene plocnike da vam setnja po gradu ne bude dosadna. Dosta digresije. Posle Muzeja, Ilegalni poslasticari se nalaze, bez narocitog dogovaranja, na rivi reke Huangpu, glavnoj turistickoj atrakciji Sangaja. No, da bi dosli do rive, morate da prodjete Ulicom Nandjing, pesackom zonom, sangajskom Knez Mihajlovom, a biti belac u toj ulici nije nimalo lako. Na bukvalno svaka dva metra nude vam satove i torbe. Kad smo na kraju pitali jednog simpaticnog ulicnog prodavca zasto samo torbe i satove, rekao nam je da to nije istina i, pre nego sto je rekao sta se nudi, preduhitrili smo ga: "T-shirts". Jeste, to je taj treci artikal koji je u redovnoj ponudi. U manje redovnoj ponudi su idiotske rolsue, ocigledno hit ove sezone, koje imaju samo zadnje tockove. Bojana je uspela da spusti cenu sa 80 na 20 juana (150 dinara), ali na kraju umalo nije dobila batine posto je utvrdila da ne moze da ih vozi i da ih nece kupiti. Pavlu je, dok ju je cekao, prislo tri lokalne prostitutke nudeci svoje usluge (nijedna nije bila dobra riba, sto iznenadjuje jer Sangaj obiluje lepoticama), a ne nedostaju ni dileri droge. Po izgledu pretpostavljamo da su iz islamskih zemalja. Nude iskljucivo hasis i marihuanu. Nije bas kao u Amsterdamu.
Buci i Tobic su imali srece da nalete na jeftinu prodavnicu kineskih i japanskih stripova, ali su na obali susreli i tipicnog druzeljubivog navlakaca, jednog od onih na koje upozoravaju svi vodici kroz Sangaj. Pristojan obrazovan covek koji odlicno govori engleski najpre se raspricao s njima, da bi ih pozvao do obliznje galerije koju drzi. Dok su se susili pokloni - natpisi njihovih imena s porukom na kineskom, razgledali su slike njegovih studenata. Insistirao je da mu kazu koji im se najvise svidja dovodeci ih u nezgodan polozaj da moraju nesto da kupe. Na kraju je jedan od njih ipak popustio i po ceni gomile stripova koju su malo pre kupili (20 evra) pazario crtez koji verovatno ne vredi ni 20 dinara.
Ubrzo srecu Jovanu koja je u potrazi za menjacnicom. Los momenat. U Kini ne postoje menjacnice. Pare se mogu razmeniti samo u bankama i ne isplati vam se menjati malo jer procedura traje pola sata. Lukavo. Uostalom, isto toliko kao i cinjenica da u Kini ne postoje strane banke. Kapital se obrce unutar same Kine, sto je deo recepta za ekonomski procvat ove zemlje. Mnogo je ljudan ovaj grad, ali se svi bez problema nalazimo na nekom fensi splavu na Huangpuu. Ako je fensi, ne znaci da je skup. Sve nam se cini mnogo jeftinim (obilan obrok obicno kosta do 3 evra). Samo je pice u barovima nesto skuplje nego kod nas (1 do 4 evra), ali je sve manje isfolirano. Nema mesta na kojem sluze samo pivo od 0,33, specijalitet fuserskih fensi kafica u Beogradu. Ovdasnje zidarsko pivo je cak od 0.7 litara, mada ima nesto manje alkohola nego evropska (oko 3.5 %).
Jos jedna napomena - pusenje je dozovoljeno apsolutno svuda. I, uopste, nivo individualnih sloboda je impresivan. Niko vas nece popreko pogledati ako u hol pored recepcije donesete hranu koju ste kupili na ulici i tu je smazete ili u restoran dodjete sa svojom vec nacetom limenkom. Nece vas, kao svuda u zapadnoj Evropi, malteretirati sto ste prestupili diskrecionu liniju ili vam govoriti da se vratiti u zemlju odakle dolazite ako uhvatite precicu u parku. Isto tako, pice mozete kupiti svuda i u svako doba noci, a ne kao recimo u Sloveniji, gde je zabranjena kupovina alkohola posle 9 uvece (osim u kaficima i restoranima za desetak puta vece pare). A, da jos jednom podsetimo, ovo je jednopartijska, komunisticka zemlja. Radnici u vecim firmama pred pocetak radnog vremena okupe se ispred zgrade i dizu radni moral tako sto uglas sricu zakletvu cvrsto stezuci pest uz slepoocnicu. Kao u partizanskim filmovima. Danas je bio Dan komunisticke partije. Iako nije bio neradan dan, na ulicama ste mogli da sretnete pionire u narandzastim majicama sa crvenim zastavama. Jedna reklama ne da nam mira svaki put kad udjemo u neku prodavnicu ili neko ukljuci radio. Ne znamo sta reklamiraju, ali je jasno da piskutavi decji glas peva na melodiju "Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana...".
Posle splava, odlazimo u setnju obliznjim ulicama. Posto je turisticka cetvrt, ima svakavih gluposti (po povratku o Beograd, u ZMUC-u cemo napraviti izlozbu najvecih gluposti kupljenih u Kini), ali ima i pametnosti - fensi radnji sa cajevima, svilom i sl. (Tobic je jako zabrinut sto jos nije nasao nuncake, a patike sangajke koje su nam mnogi trazili da im donesemo ovde izgleda ni ne postoje).
Na srecu, Bojana je tokom dva poslednja dana istegnula ligament, inace nam ni u ludilu ne bi palo na pamet da odemo na foot-massage. Preporuka je odsad pa ubuduce - ako se zateknete u Sangaju, ovo niposto nemojte propustiti. Em je jeftino (4 evra za 45 minuta + evro za specijalno ulje), em je neverovatno. Tih pet hiljada godina tradicije pronalazenja nervnih zavrsetaka dalo je ocaravajuce rezultate. Maserke znaju za mesta na vasim stopalima, gleznjevima i listovima za koje niste imali pojma da postoje. Na kraju se osecate kao da lebdite iznad zemlje. Vraticemo se opet. U stvari, to svaki put kazemo pa se ne vratimo. Nema se vremena. Previse je sve uzbudljivo.
Bojana i Pavle odlaze na pocinak dok Jovana, Buci i Tobic srecu starog znanca, neobjasnjivog cudnog cetrnaestogodisnjeg genijalca o kome ce mozda biti vise price u posebnom tekstu i s kojim odlaze u Mongolski restoran.

Trista cuda na listi prioriteta koje treba videti, posetiti, doziveti, probati, pipnuti, a ostalo samo jos cetiri dana, koji po sangajskom vremenu kao da traju 4, a ne 24 sata.

Odlucujemo se da danasnje putesestvije pocnemo u Sangajskom okeanskom akvarijumu, koji se nalazi u menhetnolikom Pudongu, delu grada na obali Jangcekjanga, gde se naguralo na stotine dvestospratnica, a neverovatno je kako pronadjose mesta za nova gradilista.

Impresivni akvarijum (ulaz solidnih 12 evra, 8 za decu do 1,40 metara) podeljen je tematski po kontinentima, a tu su i specijalna odeljenja posvecena najsmrtonosnijim vodenim vrstama i ajkulama. Postoje odredjene satnice kada mozete maziti ajkule, a sa smrtonosnim kornjacama, jezevima, zabama, meduzama i ostalim vrstama bolje je ne saliti se. Kod elektricnih jegulja postoji cak i merac voltaze struje koje jegulje trenutno emituju. Najimpresivniji je vodeni tunel gde vam bukvalno iznad glave plivaju ajkule, raze, divovske kornjace i ronilac koji privlaci najvecu paznju dece. Svuda su istaknuta upozorenja da se ne treba priblizavati otvorenim akvarijumima (cak vam se obrati i snimljeni glas ako predjete sigurnosnu liniju), ne lupati o staklo zatvorenih akvarijuma, a negde i iskljuciti blic; ovo kao da bas poziva posetioce da uznemiravaju najegzoticnije predstavnike podvodnog sveta. Nerado izlazimo iz akvarijuma, ali na njegovom izlazu tek nastaje prava pomama za okeanskim suvenirima, letecim UFO cigrama (minutima stoje u vazduhu kao leteci tanjir), kesicama s plasticnim ribicama koje se ne mogu drzati (ispadnu vam iz ruke cim ih uzmete), da bismo produzili u igraonicu (ah, ispunjenje bar nekih od decjih snova iz osamdesetih o video igricama i slicnim spravama).

Odmah do akvarijuma nalazi se senzacionalni Perla toranj. Ipak se ne penjemo na njegov vrh posto je ulaz preskup (15 evra), a i tesko da bismo ista videli od shangajskog pejzaza, posto se pola tornja nalazi u oblacima.

Pokusavamo da nadjemo izvestan tunel za razgledanje (?), muzej seksa ili bar obalu reke, ali posto se danas nismo nasli sa Irinom koja poznaje grad kao svoj dzep, samo se setamo 4 puta napred nazad istom marsrutom, sto ubrzo proglasavamo za najgluplju sangajsku setnju svih vremena. Tokom setnje Pavle se vraca u hotel, posto mu neki od prethodnih obroka izgleda nije prijao, dok Tobic slican problem resava jednim jurisom na toalet u prizemlju najluksuznijeg tristospratnog Hajata Dalekog istoka.

Odlucujemo da do pomenutog tunela (za koji jos nemamo predstavu sta tacno predstavlja) uzmemo taksi. Iako smo se vozili duzinom koji odgovara potezu od Terazija do Slavije, taksimetar ne pokazuje ni juen vise od startne tarife (11 juena, tj 1 evro - taxi je duplo jeftiniji nego u Beogradu, samo je jako tesko objasniti destinaciju, ako nemate papirce s adresom napisanom na kineskom; a i tokom guzvi je bolje izabrati metro / voznja oko 29 dinara, bus je duplo jeftiniji).

Na ulazu u podzemni (tj podrecni) tunel svracamo i u jednu od mnogobrojnih prodavnica, gde Jovana demonstrira umece visestrukog spustanja cene. Skola cenkanja Kalinica i zemunskog buvljaka, nailazi na cestitanje prodavacica, a uskoro cete imati priliku da vidite i snimak na youtube-u. Dok vecina ekipe kupuje tradicionalne kosulje i haljine, Tobic se odlucuje za kape. Mandarinska kapa s percinom (slican je nedavno sebi odsekao) koju tu pazari za 2 evra, u daljoj setnji Sangajem izaziva paznju vecine Kineza (verovatno bismo i mi tako reagovali na Kineza sa sajkacom).

Pre nego sto udjemo u tunel, svracamo do onoga sto smo mislili da je Sangajski muzej seksa (ulaz 2 evra), a zapravo je solidna nevelika izlozba seksualnih pomagala i vajarskih i slikarskih dela prizora seksa iz raznih epoha, pa delom i iz drugih zemalja.



Napokon silazimo u tunel (ulaz 4 evra). Ljubazno osoblje nas upucuje u staklenu jajoliku kapsulu na shinama velicine duplog kupea u vozu. Zatvaraju se vrata, krecemo kroz podzemni svet. Sa zidova tunela smenjuju se razni light-showovi, svetlosne i zvucne simulacije putovanja kroz zemljinu koru, totalni psihodelicni-sajber trip koji ne traje duze od nekoliko minuta. Na izlazu cekiramo jos jednu igraonicu. Bojana i Jovana jurcaju na motorima koji se naginju i tresu kao pravi, Buci Hondom stize treci na auto-reliju, dok Srbin sa mandarinskom kapom privlaci paznju Kineza tresnuvsi onim lunaparkovskim maljem skoro "do vrha".

A kad izadjemo iz podzemnog prolaza, krenemo prema reci, gde zaticemo prizor prema kome ni najgrdji turisto-skeptik i cinik ne moze ostati ravnodusan. Ali posto vas skromni anonimni izvestac, smatra da ovde dodirujemo same granice njegovog umeca putopisanja, sacekacete na fotografije. U medjuvremenu, evo jedne fotke s neta:

Danas su se Pavle, Bojana, Jovana i Buci nasli oko 11 sati u holu hotela jer je trebalo da idu u takozvani "Tjipu Shopu" iliti "Cheap Shop", dok je Tobic ostao u svojoj sobi da se odmara. Kad su izasli na ulicu, videli su da se danas, po prvi put od kako su ovde, pojavilo sunce. Temperatura je bila oko 25 stepeni, ali se zbog vlage u vazduhu cilnilo kao da ima 40-ak. Taksijem su se odvezli do Narodnog trga gde je trebalo da se nadju s uvek nasmejanom i raspolozenom Irinom. Dok su je cekali da se pojavi, Pavle je 15-ak minuta bezuspesno pokusavao da naruci ledeni caj u obliznjem fast drink kiosku, nakon cega je smoreno uzeo isti kod prodavacice kraj susednog frizidera. Dok su posmatrali lebdece sipe, prisao im je neki starac s ogromnim dzakom na ledjima pokazujuci na flase s tekucinom koju su ispijali. Pavle mu je dao svoj do pola popijeni caj uz obrazlozenje "Covek je zedan. Hoce da se okrepi". Uzevsi flasu, starac je prosuo sadrzaj i bocu ubacio u dzak s ostalom odbacenom ambalazom koju sakuplja. Ubrzo nakon toga pojavila se Irina. Najpre su svratili do obliznjeg trznog centra da nesto pojedu. Jedino sto su uspeli da pronadju bio je restoran koji sluzi kinesku hranu na americki nacin, i gde se umesto stapicima jede viljuskom i kasikom (ako krenete u Kinu, za svaki slucaj u torbi ponesite svoje stapice).Nakon obroka krenuli su da uhvate taksi. Isli su asfaltiranom ulicom za pesake dok su se kraj njih poplocanom ulicom kretala vozila. Irina je podigla ruku da zaustavi taksi koji nakon toga krenuo da skrece kako bi se zaustavio da ih pokupi. Medjutim, vozac koji se nalazio iza nije usporio, vec je udario u taksi koji se od siline udarca zakucao u kamenu ogradu brizljivo uredjenog travnjaka. Dok su u neverici posmatrali sta se dogadja na manje od dva metra ispred njih iz taksija je izasla korpulentna Kineskinja sa sve sokom u ruci i pocela da se dere na viseclanu porodicu koja se nalazila u vozilu iza nje. Otisli su da zaustave drugi taksi. Posto u kini striktno odbijaju da voze vise od cetiri osobe, morali su da uzmu dva, tako da su Buci i Irina usli su u jedno, a ostali u drugo vozilo. Dok su polazili, iza njih se jos uvek cula svadja izmedju gnevne taksistkinje i oca porodice. Irina je objasnila Buciju da se takve stvari u Kini redovno desavaju i da se vozaci obicno nagode na licu mesta kako ne bi morali da zovu policiju, kao i da je i ona sama bila pasivni ucesnik u par sudara. Nakon petnaestominutne voznje, dospeli su u siromasni deo grada. U Sangaju se takvi kontrasti srecu na svakom koraku. Oronule zgrade sa kojih se vijori rasireni ves, dok iza njih ponosno stoje monumentalni oblakoderi od obojenog stakla i sjajnog celika. Ubrzo stizu na svoje odrediste. Odmah po izlasku iz vozila prikacila im se grupa Kineza koja im je nudila majice, satove, pantalone i ko zna sta jos. U tim slucajevima najbolje je reci "bu ja" (ne hvala), ali to cesto ne pomaze jer se oni kao izgladneli kucici prikace uz vas i prate vas kao da zele da ih usvojite. Kroz razdrljane ulicice koje vodi do samog "Tjipu Shopua" vlada totalni raspad. Prosjaci, prodavci rostiljske hrane, i nesnosno napadni trgovci. Devojcica u plavoj haljini s dugackim noktima i rascupanom dugom crnom kosom koja joj pada preko ociju puzi po zemlji, baca se i izgovara nesto kao u transu. Nalikuje na Sadako iz filma Ringu. Najzad ulaze u trzni centar. Podseca na onaj na Novom Beogradu, ali je mnogo veci i i kroz njega cirkulise znatno vise ljudi. Prostire se na pet spratova plus podzemni deo. Irina je morala da krene, odnosno nije imala nameru da ostaje, ali je prethodno upozorila Poslasticare da obavezno moraju da se cenjkaju kako ih ne bi odrali. Nakon toga podelili su se u dve grupe - Pavle i Bojana su otisli na jednu stranu, a Buci i Jovana na drugu. Prodavci vam ovde za bilo koju stvar prvo lupe bar pet puta vecu cenu. Kako retko koji Kinez govori bar veoma los engleski cenkanje se odvija digitalno. Prodavac vam na digitronu ukuca koliko trazi. Vi onda prasnete u smeh i uzmete digtron i ukucate koliko nudite. Posto prodavac prasne u smeh, na prvi pogled deluje kao da od kupovine nece biti nista. Ipak, onda on malo spusta, vi nudite malo vise. Kada stignete do neke priblizno realne cene (realne za ovdasnje uslove - inace je to prilicno jeftino) pravite se da odlazite nakon cega vas prodavac zove i spusti cenu jos malo ili na tacno onoliko koliko ste ponudili u momentu odlaska. Pitanje je samo koliko imate volje za cenkanjem jer pored zabave koju ono nosi, nakon sat vremena ste vec umorni od njega, kao i od napadnih trgovaca koji se poput krpelja prilepe uz vas i koje mozete otkaciti jedino potpunom ignoracijom ili izuzetno agresivnim "bu ja!". Posle dva sata provedenih u shoping molu, Buci je dobio SMS od Pavla kako su on i Bojana gotovi i idu ka izlazu. Nakon jos par SMS-ova, shvatili su da je nemoguce da se nadju na ovom mestu, tako da su Pavle i Bojana seli na taksi i odvezli se pravo do Zendai muzeja. Medjutim, Jovana i Buci shvatili su da oni idu u Sangajski muzej na Narodnom trgu i zaputili se tamo. Na izlazu iz trznog centra za prevoz im se ponudio vozac improvizovanog vozila. U pitanju je neka vrsta savremene rikse - na motorcikl je prikacena prikolica s paravanom i dva sedista na kojima se vozite ledjima okrenutim ka vozacu. Voznja je bila uzbudljiva jer osim rukodrzaca koji stoje sa strane nemate nikakav sigurnosni mehanizam koji bi sprecio da ispadnte iz vozila i prostrete se po ulici. Kada su stigli na trg, Buci i Jovana su pokusali da nadju neki restoran gde bi mogli da se okrepe hranom i picem, jer se Pavle i Bojana nisu javljali. Medjutim, kako su se dovezli s druge, njima nepoznate strane zagubili su se u sangajskoj vrevi sve vreme bezuspeno pokusavajuci da nadju adekvatan restoran. Kada bi naisli na neki s dobrom hranom on ne bi imao wc, ako bi imao wc nisu uspevali da se razumeju s konobaricama, ili bi jednostavno bio toliko los da nisu ni hteli da ulaze. Izmoreni, odlucili su da uzmu taksi i vrate se u Pudong, u blizinu svog hotela. Tokom voznje stigao im je SMS od Pavla koji ih je obavestavao da se nalaze na drugom spratu kineskog restorana u blizini Zendaj muzeja. Otisli su tamo da se nadju s njima. Pavlu i Bojani se u medjuvremenu prikljucio i Tobic koji je isprobavao egzoticne kineske specijalitete kao sto su pacja corba i kuvani puzevi. Nakon obroka svratili su do Zendai muzeja da prebace fotografije s aparata na kompjuter, a onda otisli do hotel. U sobi su, dok se na tv-u vrtela japanska serija o odbojkasicama iz sedamdesetih, razgledali stvari koje su kupili u "Tjipuu". Zakljucili su da u Tjipu treba otici bar jos jednom pre povratka, ali sa akcentom na kupovinu gluposti posto su one najdragocenije i najautenticnije. Mogla bi se otvoriti izlozba gluposti kupljenih u Tjipuu.O tome kad se vrate.

Napokon je dosao i taj 28. jun. Pavle i Jovana po obicaju ustaju prvi, u zoru, srecu se na recepciji i odlaze na dorucak u obliznji japanski restoran. Nerazumevanje s konobarima u Sangaju je preveliko. I uopste, sa svim Kinezima, osim s onim malobrojnim koji znaju engleski. I to je neka vrsta cudnog nerazumevanja jer se svi prave da vas razumeju, a onda se ispostavi da su shvatili nesto drugo. Desavalo nam se trazimo pivo a da dobijemo supu od kokosa. Jutros smo se bunili sto ni u jednom slaniku nema ni soli ni bibera, a konobar nas je ubedjivao da je sve u redu pokazujuci nam na cackalice. To je bila mala i nebitna digresija. Posto je celog prethodnog dana pljustala najneverovatnija kisa na svetu koja je potopila ceo Sangaj do kolena, vajni meterolozi iz celog sveta su zakljucili da ce tako biti i danas. Tako smo i mi, naivno, verovali da od otvaranja Coska nece biti nista. Tobic je cak smislio neku rezervnu varijantu za Muzej u zatvorenom. Naravno, od kise nista. Po dogovoru sa organizatorom, trebalo je na lokaciji da budemo u 14 sati. Negde oko 13.30 svi su imali prilike da se uvere da je Tobic jos uvek u krevetu. "Imamo vremena", izjavio je, "Smirite se, sto budemo opusteniji bolje cemo improvizovati na licu mesta". Buci i Pavle ne zastupaju tu teoriju i hvata ih nervoza (kako lazes Pavle, ko je koga cekao u japanskom restoranu?). Zajedno s Bojanom odlaze u drugi japanski restoran, oproban od ranije. Zacudjujuce brzo za njima stizu Jovana i Tobic. Spremni smo za polazak tek u pola tri, otvaranje pocinje u pet, a do lokacije koju jos nismo stigli ni da vidimo treba nam sat i 15 minuta taksijem. Zurba, panika i nervoza pocinju. Ne znamo sta nas tamo ceka. Mesto koje je organizator odredio za Cosak nije uopste cosak nego mesto pored neke fontane u parku u blizini srpskog konzulata. To je neka teska periferija, a okruzenje je novobeogradsko, samo sto su stambeni soliteri prosecno veci nego u bilo kom bloku. Zaticemo gomilu volontera i tehnicara kako kace sarene balone od helijuma za karte za svetliju buducnost i vezuju ih za improvizovanu binu. To je vec druga stvar koja nije bila po dogovoru. Onda zaticemo print kolaza koji su radili Jovana i Buci koji takodje mimo dogovora ne stoji pod uglom nego ravno. Biljana, Maja i Djuan-Djuan su tu vec dugo i kipte od nervoze. Hoce da nas zadave sto kasnimo. Ima jos sat vremena, a jos nismo ni namestili plinski reso za kuvanu rakiju i ustipke. Ipak, Bojana neverovatno brzo uspeva da umuti testo, a Pavle na zaprepascenje lokalnih pedesetak kuvara iz okolnih restorana muti rakiju u ogromnom loncu. Cacanska sljivovica u Sangaju, razblazena s vodom u razmeri 1:4, ukupno 16 litara s pola kila secera - odlicna kombinacija. Poslasticari pocinju da dele rakiju, a Kinezi se okupljaju oko standa radoznali kao macke. Sve bi da vide i probaju. Dece mali milion i svako hoce po balon. Jos pre zvanicnog pocetka performansa otislo je bar pola balona i pola rakije. Nema struje, organizator zakazuje a mi smo tacni. Dodeljana nam je jedna profi kuvarica za przenje. Strasno dobro kapira. Na kraju to ima veze s ustipcima do kvacice na s, ali je ukusno i privlacno. Navala sa svih strana. Majstori zavrsavaju tablu sa coskom i napokon je podizu. Tacno u 5. Na zaprepascenje poslasticara - jos jedan krucijalni nesporazum - tabla ne stoji pod uglom od 90 stepeni nego pravo. I tu se nista ne moze, mora tako da ostane. Igra apsurda se nastavalja - sve table u Sangaju su pod uglom osim ove koja nosi naziv ugla.Stize i srpski konzul Nenad Djordjevic sa zenom, decom i prijateljima. Stize i direktor Moma Zendai muzeja. Napokon stize struja i Tobic pocinje sa svojim suludim repertoarom - trubaci, Rambo Amadeus, turbo-folk, "Sta treba maloj deci", i malo prigodnog bugarskog, hrvatskog i makedonskog popa. Tacno u 18, kako je i najavljeno, pocinje svecana inauguracija Coska Marka Kraljevica. Prvi svecani govor drzi direktor Muzeja savremene umetnosti Chao Song. Dug govor na kineskom, kako smo obavesteni, vrlo slican onom koji je odrzao konzul Djordjevic, o velikom prijateljstvu kineskog i srpskog naroda. Nenad Djordjevic je prisutne pozvao da se svaki put kad budu ovuda prolazili sete ove velicanstvene priredbe Ilegalnih poslasticara i odlicnih odnosa Srbije i Kine.Koncept prenaglasene ozbiljnosti se nastavlja. Govor drze i nasi kuratori, najpre Biljana Ciric pa zatim i Maja Ciric (nisu u srodstvu, prezime je slucajnost). Napokon dolazi red na Bojanu. Uz zahvalnost Ministarstvu kulture Srbije, Zendai MOMA muzeju u Sangaju i Konzulatu Srbije, pocinje svecano da otvara Cosak na sedam jezika. Pored nje Biljana prevodi kad koji jezik stupa na snagu.Poslasticarska ideja je bila da ozbiljnost zbog otvaranja coska bude ironicna, ali posto je ta ironija postignuta na oficijelnom nivou, Bojana zabavlja publiku. Na makednoskom i bugarskom deklamuje neku komicnu narodnu poeziju, sto niko ne razume. Na turskom uzvikuje himnu nekog turskog fudbalskog kluba. Na francuskom je sve zvanicno. Na srpskom delove iz pesme Borisa Staresine "Budjenje Kraljevica Marka" i na kraju dve recenice na kineskom i Cosak je uz odusevljenje publike napokon otvoren. Jovana i Buci skidaju plast kao kad se otkriva neki vazan spomenik. Retko ko u celoj toj prici vidi zajebanciju. Sve deluje strasno ozbiljno, ali posto su svi pripiti od sumadijskog caja, pocinje veselje. Tu je nekoliko kamera kineskih televizija, brdo novinara iz raznih dnevnih novina i radio-stanica. Teraju nas da se uhvatimo u kolo da bi nas fotografisali. Posto su Jovana i Tobic negde nestali, zamolimo nekog americkog umetnika da stavi nas bedz i glumi Ilegalnog poslasticara. Ionako su svi belci isti...Zaista se hvatamo u kolo, ali sa volonterkama koje su nam pomagale i tako poziramo.
Vracaju se i Jovana i Tobic koji su otisli po jos jedno balonce rakije (ovog puta kineske pirincane), koja je nakon kuvanja imala ukus kao zagoreli sutlijas, te smo je skoro celu prosuli.

Napokon mozemo da vam ponudimo bar neku sliku. Ovde je prebacivanje na internet onoga sto smo snimali predstavljalo nemogucu misiju. Kad se vratimo, imacemo na raspolaganju i fotografije u visokoj rezoluciji i video snimke.

Uskoro cete ovde moci da procitate i o trecem ilegalnoposlasticarskom shangajskom danu - o toploj kisurini koja je lila ceo dan, dvocasovnoj voznji kroz zakrceni grad, o prijemu u srpskom konzulatu, susenim pacjim jezicima, o svojevrsnom rasistickom odnosu stranaca prema domacinima, kao i konspirativnom kaficu u Francuskoj koncesiji gde se okuplja shangajska art elita...

Evo nekoliko nasumicno odabranih fotografija koje smo na brzaka cusnuli na net, dok je ljubazni saradnik Zendai muzeja vec uveliko kasnio na sastanak, a Buci rusio garnisne opasne po zivot muzejskih macica.
Uskoro jos toga, kao i najnoviji izvestaji!


Jedna od mnogobrojnih mladih ilegalnih poslasticarki Dalekog istoka.


Nenad Djordjevic, srpski konzul u Shangaju pristupa Ilegalnim poslasticarima.


Tobic ispred Coska Marka Kraljevica, koji bi trebalo uskoro da se nadje na jednoj malo visoj banderi nekoliko metara prema ulici (cosak, ne Tobic).


Mnogi su hteli da se slikaju...


A ovo su neki cobani, budale...


Poslednje pripreme pred otvaranje (a mi tek sto smo stigli, glt).

za neupucene> Ilegalni poslasticari se trenutno nalaze u Sangaju, gde ce na poziv Zendai muzeja savremene umetnosti svecano otvoriti Cosak Kraljevica Marka


Posle dvadesetak minuta iskobeljasmo se iz metroa gde su se u kasnim popodnevnim satima mimoilazilo stotine hiljada ljudi. Upuceni kazu da je ovako kad nije spic, a kako je za vreme guzvi mozete samo da pretpostavite - na zidu je ogromni crveni natpis kojim se mole putnici da se ponasaju pristojno.

Izronismo iz metroa, evo nas na Narodnom trgu. Oko nas sa svih strana stotine ogromnih nebodera ciji se vrhovi gube u oblacima i postapokaliptickoj magli. Atmosfera koja najvise podseca na neku od ekranizacija romana Filipa Dika.

Pavla svi gledaju i smeskaju mu - pomislimo zato sto nosi crvene pantalone (pitamo se da to mozda ovde nije neumesno, posto je crvena uzvisena boja komunizma i kineske zastave, ali istovremeno i besa i ljutnje), Tobic pobedonosno ubacuje 1 juan koji otvara vrata imporovizovanog javnog toaleta, Jovanu spopadaju skauti neke modne agencije fotkajuci je i nudeci joj angazman, bolesljiva Maja kasljuca mudro meditirajuci o sirenju kustoskog uticaja sa Bliskog na Daleki istok, zapenuseni Buci na ivici zdravog razuma ne moze da veruje da je dospeo direktno u manga svet, Bojana s detinjom impresioniranoscu krivi vrat gledajuci dvestospratnice, ovde vec odomacena Irina nas brani od navalentnih prodavaca zmajeva i pomaze nam da se snadjemo u gradu cija velicina, brzina i pravila ne lice ni na sta na sta smo navikli...

Vazduh je vlazan i lepljiv. Cak i kada biste se umivali na svakih pola sata, lice bi vam bilo kao da ste ga mazali nekom kremom, a kosu u(g)ljem. Kazu da je u Pekingu mnogostruko zagadjenije i zagusljivije - koliko zbog peska koji vetrovi donose sa severa, jos vise zbog poslednjih uzurbanih priprema za Olimpijadu. Olimpijci ce verovatno morati da nastupaju sa maskama koje smo vidjali na vestima iz sveta, dok je bio aktuelan pticji grip i sars. Nazalost ovaj kraj sveta su nakon nedavnih respiratornih infekcija zimus pohodile strasne mecave (cek je i u Sangaju prvi put posle 35 godina pao sneg), da bi ih nedavno pogodio i stravican zemljotres. Na TV programima preovladjuje atmosfera podizanja morala karakteristicna za najvecu komunisticku (a verovatno i kapitalisticku?!) velesilu svih vremena.

Ovde vozaci postuju saobracajna pravila samo ako su prinudjeni, biciklisti, vesparosi i mopedisti ni tad - gaze ljude i guraju ih kako bi prosli, ovi se ne bune vec se poslusno sklanjaju. Pristojan neki svet. Mnogi nam se smeskaju, a neki nas uljudno i pozdrave, pa cak i pipnu u prolazu... Ima predivnih lica od kojih je tesko odvojiti oci, dok ima i onih koji pomalo deluju kao da ih je posred lica tresnula pegla - i oni se valjda nekom svidjaju...

Svuda ekstremni kontrasti. Na svakih stotinak metara se smenjuje raskos (sajber-neboderi, ogradjeni i obezbedjeni luksuzni stambeni blokovi i preskupi kich restorani) sa snalaznjivim siromastvom (razgranati uski sokaci gde se nalaze nekakvi tesko opisivi stambeno-prodajni objekti, koji bukvalno u jednocifrenom broju kvadrata sadrze prodavnicu robe siroke potrosnje koja je ujedno i kuhinja, dnevna i spavaca soba viseclanoj porodici).

Dok na jednoj strani ulice za jedan caj treba izdvojiti 100 dolara, sa druge strane jedemo u improvizovanom ulicnom restoranu nasred pesackog prelaza za 30 dinara po obroku. Domacini ponosni, prolaznici staju i gledaju nas s osmehom.

U visespratnom giga-tera-hiper marketu uzdisemo i buljimo kao u nekom psihodelicnom snu ili crtanom filmu, razocarani sto ne mozemo sve da ponesemo, ili bar da umesto diktature Maksi diskonta i Merkatora imamo jedan ovakav kod nas.

Jovana i Tobic poput zadriglih nemackih turista nastavljaju pristojno da lunjaju po Starom gradu i Francuskoj konfesiji, dok veci deo ekipe ubrzo odlazi da jede macke, pse i zmije, puse opijum, igraju ruski rulet kako bi eventualno zaradili pare za povratnu kartu koje su olako potrosili ili koriste usluge "erotske masaze" sve se fotografisuci za kolekciju "ovo mi je prvi put da..." Dobro ajde, salimo se, tak da vidimo koliko pratite... Ovaj drugi deo poslasticara odlazi da ispravi greske, nesporazume i aljkavosti domacina, koji su izgrersili i pogresno shvatili gotovo sve vezano za otvaranje coska Kraljevica Marka o cemu cete citati u redovima koji slede...


.............................................

Nerazumevanje se leci apsurdom

Usred setnje Narodnim trgom i opustene setnje koja se uglavnom svodila na zveranje u nebo, stize uznemirjujuca vest od Maje: Organizatori, Biljana i Jiao Jiao (cita se Djn-Djn - koja je zenskog pola, a ne musko kako smo pogresno mislili) nisu zadovoljni konceptom performansa. Kazu, mora to da bude mnogo intenzivnije i da traje bar tri sata. Irina, nas vodic, svrsena beogradska studentkinja kineskog, sada studentkinja istorije umetnosti i jos neko ko ce uspeti u Sangaju u umetnickim vodama, takodje oseca nespokoj. Nesto pod hitno mora da se uradi. Usput smisljaju kako da dopune nastup, ujedno negodujuci posto se koncept koji su juce predali nimalo ne razlikuje od onog koji su predali kad su im ga odobrili.
Jovana predlaze da odstampaju Mikrobove maske Kraljevica Marka (zadnja strana cuvene zlikovnice Borisa Staresine) i dele ih publici (ovo je ideja koja je u pocetku prihvacena kao spasonosna, ali na kraju ipak odbacena). Biljana insistira na uzivo svirci. Tobic odbija. To nije bilo u planu, a i sta bi svirao? "Koji tramvaj vozi za Sangaj?".
Na sastanak u Muzej odlaze "najneophodniji" - Irina, Maja, Buci i Pavle. Pocinje dril. Djn-Djn nije zadovoljna maskama, kao "Sta sad? I to je sve". Onda joj predlazu Zahvalnice prisutnima zbog prisustva na otvaranju Coska i, ono sto uvek pali, karte za svetliju buducnost, ali privezane za helijumske balone, tako da svako ko dobije kartu pusta balon u nebo. Kao belog goluba. Simbolika u tri lepe, na ivici odvratnosti, ali to pocinje da im se svidja, a i nama posto je koncept apsurda napokon poceo da se uoblicuje. Nema razumevanja. Kustosi hoce jedno, umetnici rade drugo - ali u tom nerazumevanju nalaze zajednicki jezik. Svako kapira stvar na svoj nacin.
U jednom momentu Djn-Djn objavljuje da nije vazno kako ce bandera s nazivom coska biti ucvrscena kad ce ionako biti sklonenja posle performansa. Buci i Pavle skacu, dizu dzevu, na ivici su da pocnu da prete bojkotom. Djn-Djn shvata da nije zajebancija i salje Irinu da urgira. Tabla, ipak, verovatno ostaje. Ili je to bar bila vest da ih smiri.
Jedini problem je sto Buci mora da prelama Zahvalnice i karte u Photoshopu na kineskom. Jeste da on mnogo radi u tom programu, ali ne moze covek da zna apsolutno sve komande napamet. To je jos nekako moglo da funkcionise dok i poslednji Kinez ili znalac kineskog nije otisao na veceru. Tad je pocelo nasumicno nabadanje komandi. Svaki put kad nesto pronadje - slavlje! Dolazi Bojana koja je pripremila govor na bugarskom i makedonskom da im pruzi moralnu podrsku. Buci zavrsava zahvalnice. Odlicno izgledaju. Odlaze na ulicu da jedu na onim jeftinim ulicnim tezgama. Mrak je, ne vide sta biraju, upiru prstima, ali nema veze sto ne znaju sta je - odlicno je. Mnogo ih vole ti tezgarosi posto stranci, narocito Evropljani, uglavnom izbegavaju takva mesta. Oni su jedini koji placaju naknadno, kao u kafani, i to verovatno s nekim popustom, jer je sumnjivo jeftino.
Vracaju se da naprave karte za svetliju buducnost. Minimalisticki ali efektno. Smoreni, vracaju se u hotel. Pisac ovih redova ne zna sta se dalje desavalo jer je njegov duh napustio Ilegalne poslasticare da otpocinu na miru.

Ako ne znate o čemu se radi pročitajte recenziju na Groupie.hr, Popboksu ili u Huperu!

!!! PAZNJA PAZNJA BESPLATAN ALBUM OVDE !!!

DOWNLOADUJTE OVU SJAJNU KOMPILACIJU 4 FREE !!!

Subota, 28. april 2007. u 19h
Centar za kulturu Pančevo, Ilegalni poslastičari & Galerija „ELEKTRIKA“
/Radomira Putnika 7, Pančevo/

V a s p o z i v a j u n a m u l t i d i s c i p l i n a r n i s p e k t a k l :

a.
Promocija friških knjiških izdanja izdavačke kučke "Kornet":

"Leposava" uglednog beogradskog lingviste Pavla Ćosića
"Tobiđenja dušo moja" Ivana Tobića i
"Marko Kraljević - natprirodni ciklus" prepodobnog Borisa Starešine
(žive obloge za slušanje pisane reči pripremila Marija Balubdžić)
(prodaja knjiga po promotivnim cenama od cirka 333 dinara)

b.
Otvaranje izložbe ilustracija iz zlikovnice "Marko Kraljević - natprirodni ciklus"

Radovi deset vrhunskih domaćih i stranih ilustratora, stripadžija, vajara i maskocrtača:
Jelena Kurjak, Miloš Buci Trajković, Ilija Melentijević-Ilkke, Vanja Krstić, Goran Denić Dena, Tijana Jevtić, Saša Marković - Ganeša (ex Mikrob), Milan Mišić zvani Mišić, Milica Ružičić i Jelena Mišković

c.
Promenadni muzički nastup probranih izvođača:

KRŠ
http://www.myspace.com/krshband

ČINČ
http://www.myspace.com/cinc

TOBIĆ TOBIĆ IDOL MLADIH
www.tobic-tobic.com

d.
Projekcija video materijala sa putujućeg festivala slem poezije „Ekskurzija!“ uz sporadične nastupe domaćih slem zvezda, poznatih i još nepoznatih

avioni.
Proverite i linkove:

www.silentwallcomix.com
www.ilegalni.mojblog.co.yu
www.kornet.co.yu
www.sanatorijum.mojblog.co.yu
www.leposava.mojblog.co.yu